Dana 17.decembra 1999.godine, 25.novembar je proglašen za Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama od strane Generalne skupštine UN-a ( Rezolucija 54/134 ).
Bitno je navesti da ovaj datum ne predstavlja državni praznik.
Na ovaj dan počinje i 16 dana aktivizma koji će se završiti 10. decembra 2019. godine, odnosno na Međunarodni dan ljudskih prava.
Imajući u vidu da se radi o globalnom datumu i borbi ovaj dan obeležen je brojnim aktivnostima usmerenim u cilju sprečavanja i smanjenja nasilja.
Najčešće akcije koje se preduzimaju su : marševi, edukativne radionice, odnosno sve aktivnosti koje će skrenuti pažnju društva na ovaj gorući problem koji se nažalost iako težimo ciljevima održivog razvoja, veštačkoj inteligenciji, osnaživanju žena u domenu privrednih aktivnosti, odnosno sveukupnom održivom razvoju nažalost ni malo ne smanjuje.
Šta više, sa sve većom dostupnošću informacija čini se da ga ima sve više. Zašto je to tako i šta nas kao društvo globalno gledano čini prijemčivim za vršenje nasilja je pitanje koje će još dugo ostati pod upitnikom.
Globalna statistika je nemilosrdna :
– 1 od 3 ženske osobe tokom svog života dožive fizičko ili seksualno nasilje gde je počinilac u najvećem broju slučajeva intimni partner;
– Samo 52% ženskih osoba koje se nalaze u bračnoj zajednici ili drugom vidu zajednice slobodno donose vlastite odluke koje se tiču seksualnih odnosa, upotrebe kontracepcije i zdravstvene zaštite;
– Širom svetska 750 miliona osoba ženskog pola koje su danas žive bile su u braku pre svog 18.rođendana, dok je njih 200 miliona prošlo sakaćenje ženskih genitalija;
– 1 od 2 žene ubijene u svetu lišili su života njihovi partneri ili porodica u 2017.godini, dok je samo 1 od 20 muškaraca ubijen pod sumnjivim okolnostima;
– 71% žrtava trgovine ljudima u svetu su osobe ženskog pola; a 3 od 4 su iskorišćene seksualno;
– Nasilje nad ženama predstavlja ozbiljan uzrok smrti i invalidnosti među ženama reproduktivnog doba kao i rak.
Deklaraciju o eliminisanju nasilja nad ženama usvojila je bez glasasanja, Generalna skupština Ujedinjenih nacija u svojoj rezoluciji 48/104 od 20. decembra 1993.
Nažalost posmatrajući svetske statistike sa žaljenjem možemo zaključiti da uprkos svim naporima društva i preduzetim aktivnostima globalno gledano i dan danas postoji neshvatljivo veliki procenat nekažnjivosti počinilaca seksualnog nasilja i silovanja.
U Republici Srbiji je u toku 2019.posmatrano do novembra meseca zabeleženo 28 slučajeva ubistva osoba ženskog pola.
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji se primenjuje od juna 2017. godine, ima osnovni cilj pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici. U prvih 27 meseci njegove primene zabeleženo je 109.000 prijava nasilja u porodici.
Najčešći razlozi zbog čega neko trpi nasilje su : nedostatak znanja, strah, stigmatizacija, egzistencijalni strah i nepoverenje u dobijanje adekvatne zaštite i pomoći. Usled navedenog žrtve se odlučuju za liniju manjeg otpora, odnosno od dva zla biraju ono koje im je poznato.
Vrlo važno je istaći da se Zakonom nasiljem u porodici, smatra akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je srodnik po tazbini do drugog stepena ili kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj ili prema drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu.
Nasilje u porodici može da se ispoljava u različitim oblicima:
-FIZIČKO;
-SEKSUALNO;
-PSIHIČKO;
– EKONOMSKO.
Uočeno je da se gore navedeni oblici nasilja najčešće nadovezuju jedan na drugi i uvek predstavljaju zloupotrebu neke vrste moći (fizičke, socijalne ili ekonomske) počinioca u odnosu na drugo lice prema kome se nasilje preduzima.
Svako mora da policiji ili javnom tužiocu prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega.
Državni i drugi organi, organizacije i ustanove obavezni su da neodložno prijave policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega.
Izuzetno bitno je istaći da je zakonodavac omogućio anonimnu prijavu nasilnika te da ukoliko žrtva nema mogućnosti i znanja kao odgovorno društvo i pojedinci ne bi trebali da zatvaramo oči i nalazimo opravdanje zašto smo prevideli i opravdali modrice na licu komšinice, drugarice, rođake ili sestre.
A vi drage naše ukoliko nemate hrabrosti da ga prijavite onda bar dokumentuje fizičke povrede, prikupiti dokaze ukoliko u bližoj budućnosti skupite hrabrosti.
BITNI TELEFONI:
– POLICIJA 192;
– Prijava nasilja u porodici 0800-100-600;
– Ženski centar SOS telefon protiv nasilja nad ženama i decom radnim danom (10 – 20h) 2645-328;
– SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja (14-18h) 3626-006;
– Autonomni ženski centar -SOS telefon za podršku ženama žrtvama nasilja – 0800 100 007 poziv je besplatan;
– Sigurna kuća – 0800 011 011 – besplatan radnim danom 10 : 00 – 19 : 00; mobilni – 062/ 304 – 560 od 19 : 00 – 10 : 00 – noćni.
Bojana Bogojević
Diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom
Specijalista za korporativno upravljanje
UN Accredited Climate Change Teacher
Tekst objavljen i od strane:
Pravo i korporativno upravljanje 